U javnosti postoji konfuzija u pogledu objašnjavanja mehanizma vladanja u Srbiji. Drugim rečima, postavlja se pitanje kakvog karaktera je režim, koji se ovde koristi u čisto neutralnom i analitičkom smislu. Ono što se definitivno može primetiti jeste da dobar deo javnosti – građani, civilno društvo, opozicione stranke i pokreti, istraživači – primećuje da nešto nije u redu sa režimom koji bi nesumnjivo trebao biti demokratski. Jedini akter koji takve sumnje odbacuje je, očekivano, sama vlast. Međutim, postavlja se pitanje do koje mere ide to odstupanje od idealnotipskog modela demokratije u poslednjim godinama i da li je došlo do promene režima.

Najpre, treba razumeti tipologiju režima, kako bi prepoznali o kakvim promenama je reč i šta je Srbija danas. Postoje tri sveobuhvatna tipa režima. Prvo, autoritarni režim je onaj u kojem vlast pripada jednoj osobi ili grupi ljudi koji državom upravljaju uz ogromnu faktičku moć, odnosno bez ograničenja i bez odgovornosti prema građanima putem slobodnih izbora. U našoj istoriji, primer takvog režima su, na primer, SFRJ kao jednostranački socijalistički sistem i Kraljevina Jugoslavija u periodu Šestojanuarske diktature (1929-1931). U autoritarnim režimima se pluralizam može gušiti otvoreno, represijom, a čak iako izbori postoje formalno, opozicija nema stvarne šanse da pobedi. Drugi tip režima jeste mešoviti režim. Njega karakteriše spoj autoritarnih i demokratskih elemenata na takav način da se može govoriti o stabilnom i zasebnom tipu režima. Primer mešovitog režima iz naše novije istorije predstavlja vladavina Slobodana Miloševića. Naposletku, treći tip režima jeste demokratija. Nju najpre odlikuju slobodni i pošteni izbori, putem kojih se vlast formira i drži odgovornom. Svaki tip režima se dalje može deliti na podvrste, ali je ova podela zasad dovoljna.

Gde je Srbija danas?

Ovde će biti predstavljena kratka analiza stanja u Srbiji u pogledu dva kriterijuma: (1) izbori i političko takmičenje (2) građanska prava.

Što se tiče samog izbornog dana, treba najpre napomenuti da nije bilo teških optužbi za krađu izbora u prethodnim godinama. Neregularnosti su uglavnom prisutne na manjem broju biračkih mesta, ali je njihov rast primetan. Od proceduralnih problema oko izborne administracije (koji su uobičajeni za mlade demokratije) koji su primećeni, na primer, na izborima 2012. godine, došlo se do, prema navodima međunarodnih i domaćih posmatračkim misija, pritisaka na birače, ucena u javnom sektoru, kupovine glasova, vozila bez registarskih tablica, itd. Različite neregularnosti na biračkim mestima su uglavnom uočavane na do 4% biračkih mesta u periodu od 2014. do 2017. godine, dok izveštaj CRTE za beogradske izbore iz 2018. uočava zabrinjavajući rast na 8%. Trend rasta neregularnosti izbora je očigledno prisutan u poslednjih 6 godina. Međutim, ključ problema koji čine sveukupno političko takmičenje (ne samo izborno) značajno neravnopravnim jeste „nagnutost“ političkog terena u korist vlasti. Konkretno, tu se misli na značajnu razliku u pristupu medijima, materijalnim resursima i pravnom sistemu između vlasti i opozicije. Putem različitih podsticaja, vlast favorizuje lojalnost, što vodi urušavanju medijskih sloboda, potpunoj neravnopravnosti u zastupljenosti u medijima, kao i tabloidno, senzacionalističko izveštavanje u korist vlasti, a protiv opozicije. U pogledu materijalnih resursa, već zvanični podaci Agencije za borbu protiv korupcije pokazuju značajnu disproporciju u finansiranju predizbornih kampanja. SNS je za parlamentarne izbore iz 2014. utrostručio svoju potrošnju u odnosu na 2012, a disproporcija u poređenju sa drugim političkim akterima je samo rasla od izbora do izbora – za predsedničke izbore iz 2017. godine, troškovi kandidata vlasti, Aleksandra Vučića, čine udeo od preko 60% troškova svih izbornih kandidata zajedno. Saša Janković, koji je osvojio najviše glasova posle Vučića, imao je udeo u ukupnim troškovima od svega 2%. Dakle, u pitanju su samo zvanično prijavljeni troškovi. Neretko se upozorava da je prisutna i zloupotreba javnih resursa u političke (izborne) svrhe, što ne samo da krši zakon, već i dodatno produbljuje neravnopravnost između vlasti i opozicije. Naposletku, postojanje ovih problema ukazuje na faktičku nedostupnost pravnog sistema opoziciji, civilnom društvu i građanima u „osetljivim“, odnosno političkim stvarima. Ustavni sud nijednom nije obarao kontroverzne odluke vlasti, prigovor telima kao što su RIK i REM je moguć, ali retko efektivan, a tela koja i pokušavaju da rade svoj posao, obično ne uspevaju da to i sprovedu, a promptno bivaju diskreditovani od strane vlasti, ako što je bilo slučajeva vezanih za Zaštitnika građana i Agenciju za borbu protiv korupcije.

I u pogledu građanskih prava, nove demokratije se često suočavaju sa problemima u njihovoj sistematskoj zaštiti. Dešava se da pravosuđe i administracija nisu potpuno efikasni, a da ostvarenje prava dodatno ograničava korupcija. No, i ovde je trend, takođe, negativan već godinama, te se govori o lošem ambijentu, ciljanim kršenjem prava i dr. Već u prvoj rečenici uvoda godišnjeg izveštaja Beogradskog centra za ljudska prava za 2019. godinu se oslikava celokupno stanje: „Društveno politički uslovi u Srbiji u 2019. godini nisu bili nimalo povoljni za ostvarivanje ljudskih prava iz mnogih razloga“. Dalje se napominje da je prisutna populistička retorika, strah među građanima i uzdržanost među stručnjacima, da postoji dominantan uticaj politike na sve sfere, da se institucije urušavaju, da je tolerancije sve manje… Na najbolji način se stanje građanskih prava može pratiti kroz godišnje izveštaje Zaštitnika građana. Izveštaj za 2012. godinu ističe i pozitivne i negativne pomake, dok od izveštaja za 2013. počinje da se pojavljuje zabrinutost za institucije, medijske slobode i građanska prava. Zbog kritičkih izveštaja i istraživanja „osetljivih“ slučajeva, Zaštitnik građana je „lomljen“ sveobuhvatnom medijskom kampanjom tokom 2015. godine, u kojem su ga neki tabloidni mediji, funkcioneri SNS-a i „botovi“ na društvenim mrežama (uz zloupotrebu poverljivih podataka iz MUP-a) koordinisano diskreditovali, optužujući ga za ubistvo cimera 1993. godine (iako je istraga pokazala da se radi o tragičnom slučaju samoubistva). Mandat dotadašnjem ombudsmanu, Saši Jankoviću, istekao je 2017. godine, a noviji izveštaji pokazuju da je ovo nezavisno kontrolno telo prilično uspešno „disciplinovano“ od strane vlasti. Pa ipak, izveštaji kratko i suptilno ipak navode da je sloboda govora, naročito medijska sloboda, u Srbiji ugrožena. O pogoršanju građanskih prava se pisalo i u međunarodnim izveštajima o demokratiji, kao što su Freedom House, Varieties of Democracy, The Economist Inteligence Unit i drugim. Kao paradigmu ciljanog kršenja građanskih prava od strane države, sa jedne strane, i slabosti institucionalne zaštite, sa druge, jeste slučaj rušenja objekata u Savamali, koji predstavlja potpunu suspenziju države u delu teritorije na određeno vreme, a za koje još uvek niko nije odgovarao.

Šta je Srbija danas?

Uzimajući sve u obzir, malo ko se ne bi složio sa tim da je demokratija u Srbiji u problemu, i to već godinama. No, da li su u poslednje vreme učestale kvalifikacije da se radi o diktaturi tačne? Diktatura je vid autoritarne vlasti u kojoj jedna osoba preuzima celokupnu političku vlast i moć na sebe, koristeći sistematsku represiju (policiju, tajnu policiju, vojsku) i potpunu cenzuru za gušenje političke raznovrsnosti u javnoj sferi. Primer diktature iz naše istorije jeste ranije pomenuta Šestojanuarska diktatura kralja Aleksandra Karađorđevića. Skupština i stranke su raspuštene, uvedena je čvrsta cenzura, a faktički celokupnu vlast vršio je kralj. Uopšteno, postojanje višestranačja, takmičenja, nekih kritičkih medija, šire kritičke misli u javnosti, a izostanak gole represije i sistematskog kršenja građanskih prava ukazuje na to da Srbiju ne možemo okvalifikovati kao „puni“ autoritarizam. Da li to znači da je režim u Srbiji nešto između, ako nije ni autoritaran, ali ni demokratski?

Izveštaj Fridom hausa – Države u tranziciji (Nations in Transit) iz 2020. godine je Srbiju, po prvi put od 2003. klasifikovao kao mešoviti (hibridni) režim. Publicitet koji je ovaj izveštaj dobio u javnosti bacio svetlo na kategoriju mešovitih režima, o kojoj se do skora uglavnom govorilo u akademskim krugovima. Ono na šta su upravo akademski krugovi upozoravali već neko vreme jeste da je Srbija u nekom trenutku „skliznula“ u takmičarski autoritarizam – tip mešovitog režima u kojem vlast „nakrivljuje“ politički teren u svoju korist, koristeći nadmoćne medijske, materijalne i pravne resurse, koji joj omogućavaju da pobeđuju na izborima koji jesu slobodni (svako može glasati ili se kandidovati), ali nisu pošteni (neravnopravni su). Levicki i Vej, tvorci izraza takmičarski autoritarizam, koriste izbore, građanska prava i (ne)ravan politički teren kao kriterijume za kategorizaciju režima.

Za kraj, treba zaključiti da se upravo goreopisano stanje u Srbiji uklapa u kategoriju koju su Levicki i Vej označili kao takmičarski autoritarizam. Izbori se ne kradu sistematski, načelno su slobodni, ali su nepošteni. Građanska prava nisu adekvatno zaštićena i, mada se ne krše sistematski, krše se selektivno i ciljano. Naposletku, jasno je da je politički teren potpuno nakrivljen u korist vlasti, ako se uzme u obzir medijska, materijalna i pravna dominacija, i to ne samo tokom izbornog perioda, već i tokom uobičajenog političkog života. Politička i društvena raznovrsnost postoji, izbori se održavaju, demokratske ustanove su formalno tu, ali vlast upotrebljava i autoritarne metode u svojoj vladavini, izobličujući demokratske elemente koji (i dalje) postoje, čineći relativno stabilni i distinktni režim, kako od „čistog“ autoritarizma, tako i od demokratije.