Kako bi se postiglo to da se gaji kultura straha i kult spasioca i da bi se stvorila podela na nas, „dobre“, i druge, „zle neprijatelje“, neophodno je imati kanale komunikacije koji će vršiti konstantnu propagandu.

U delu javnosti se često potcenjuje moć mas-medija, posebno televizije – uprkos tome što su mnogobrojna istraživanja pokazala upravo suprotno. Početkom šezdesetih je Džordž Gerbner napravio veliko istraživanje u Sjedinjenim državama. Naime, tada je bilo medijski atraktivno da se potencira kriminal u gradovima, i televizija je o tome izveštavala svakodnevno. Redovno su se pravile specijalne emisije na teme kriminala i ukazivalo se na nesposobnost lokalnih policija. Želeći da proveri svoju tezu da mediji na taj način kreiraju atmosferu straha, Gerbner je sa kolegama sproveo istraživanje među ljudima koji žive u tim istim gradovima, sa pitanjem, između ostalih, kolika je stopa kriminala u njihovom mestu. Odgovori su bili zapanjujući – ispitanici su davali višestruko veće procene kriminaliteta od onih koje zaista jesu slučaj. Osim toga, ispitanici su birali najradikalnija rešenja za suzbijanje kriminala. To je dokazalo da ljudi imaju tendenciju da više veruju televiziji nego sopstvenom iskustvu.

Glavna sredstva propagande Aleksandra Vučića su četiri televizije sa nacionalnom frekvencijom (O2, Prva TV, Pink, Hepi) i četiri štampana tabloida (Informer, Kurir, Alo!, Srpski telegraf). Radio-televizija Srbije koja je na papiru javni servis svih građana Srbije u praksi je nešto sasvim drugo. Naime, u toku petomesečnih protesta ispred sopstvene zgrade, Radio-televizija Srbije nije pozvala nijednog učesnika ili organizatora protesta u program da obrazloži zbog čega hiljade ljudi svake subote stoji ispred RTS-a. Političke debatne emisije su ili ukinute ili koncipirane tako da je odnos gostiju uvek 2:1 (vlast-opozicija), sa voditeljem koji ni na koji način ne pokušava da spreči taktiku vlasti da upadicama i vikom ne dozvole predstavniku opozicije da završi ijednu rečenicu koju je započeo. Informativni program RTS-a je u potpunosti u službi propagande režima. To se najbolje ogleda u nedostatku reči kritike upućene bilo kom potezu vlasti u poslednjih osam godina, kao i u nedostatku poziva bilo kog gosta iz bilo koje sfere društva koji bi kritiku mogao uputiti.

Koliko je važno da jedine televizije koje pokrivaju celu teritoriju Republike Srbije budu pod potpunom kontrolom pokazuje to da je u toku prodaje O2 i Prve TV 2018. godine državna kompanija Telekom Srbija za neverovatnih dve stotine miliona evra kupila relativno malog provajdera, Kopernikus, omogućivši njegovom vlasniku, čoveku veoma bliskom Aleksandru Vučiću, da za 180 miliona evra kupi ove dve televizije sa nacionalnom frekvencijom. Država je platila Kopernikus više nego što je vlasnik Kopernikusa platio dve televizije sa nacionalnom frekvencijom. Ovo je možda najupečatljiviji primer zloupotrebe državnih resursa u partijsku svrhu otkako postoji višestranačje u našoj zemlji. Televizija Pink je verovatno jedina kompanija u Srbiji kojoj je omogućeno da dobije kredit od strane države (milijardu i dvesta miliona dinara), dok istovremeno državi duguje porez od preko milijardu i po dinara (podaci iz analize Centra za istraživačko novinarstvo Srbije). Uprkos brojnim kršenjima medijskih zakona, nijedna televizija nije snosila ozbiljne sankcije od strane državnog tela koje bi trebalo da ih kontroliše (R.E.M.). Ni na jednoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom se u proteklih pet godina nije pojavio nijedan lider najveće opozicione grupacije. Jedan od njih je rekao da se oseća kao glumac u nemim filmovima – usled negativne kampanje koju sprovodi vlast, svi znaju kako izgleda, ali niko ne zna kako zvuči njegov glas, pošto ga nikada nisu čuli da je nešto rekao. Imperativ režima je da televizije sa nacionalnom frekvencijom budu u službi propagande.

Četiri navedena tabloida su u samom vrhu po broju objavljenih lažnih vesti (analiza je pokazala da Informer godišnje ima više objavljenih lažnih vesti samo na naslovnoj strani nego što ima dana u godini) i po opomenama zbog kršenja Kodeksa novinara Srbije koje su, dakle, posledice kršenja pravila profesije. Ipak, Republika Srbija je kroz medijske konkurse u protekle tri godine iz budžeta finansirala Informer i Srpski telegraf sa 52,5 miliona dinara (analiza Centra za istraživačko novinarstvo Srbije). Ovoj sumi novca, kojom država omogućava nisku cenu svojih tabloida, treba dodati i novac za oglašavanje javnih preduzeća u tim tabloidima. Zašto bi Republika Srbija imala interes da finansira medije koji konstantno krše pravila profesije i objavljuju lažne vesti? Jedini logičan odgovor jeste taj da interes države nije da građani budu istinito i potpuno informisani, nego onako kako odgovara režimu, i da režim obilato nagrađuje svoje verne propagandiste.

Šta bi se desilo ukoliko bi neka medijska kuća odlučila da promeni uređivačku politiku se najbolje pokazalo na slučaju tabloida Kurir. Iz nerazjašnjenih razloga Aleksandar Rodić, vlasnik Kurira, je objavio pismo „Izvini, Srbijo“ na naslovnim stranama svojih novina, u kome je saopštio da su se urednici i vlasnici gorepomenutih medija dogovorili da će podržavati Aleksandra Vučića zato što su verovali da će on da uradi nešto dobro, međutim da se dešava potpuno suprotno od toga. Odgovor režima je bio žestok – momentalna prljava kampanja drugih tabloida protiv Rodića, blokada računa od strane poreske uprave i sprečavanje distribucije novina koje su usledile su za rezultat imale da se Kurir ipak vrati tamo gde je bio. Protekle godine je i prodat novom vlasniku, novcem, ponovo, Telekoma Srbija, za 25 miliona evra.

Jedina uloga ova četiri tabloida i četiri televizije je dramatizacija događaja, širenje straha kod gledalaca i čitalaca, često besramno prljava kampanja protiv „neprijatelja“ režima i konstantna propaganda i održavanje kulta ličnosti Aleksandra Vučića.

Usled konstantne propagande političko postaje religijsko, realnost postaje crno-bela, stalni senzacionalizam i stalna tenzija u kojoj se svakodnevno sukobljavaju „dobro“, oličeno u Vođi, i „zlo“, oličeno u njegovim neprijateljima postaju društvena realnost.

Kao što je pokazalo Gerbnerovo istraživanje, i mnoga druga nakon toga, ljudi su skloni da veruju medijima više nego sopstvenim iskustvima. Građani Srbije u proseku gledaju televiziju više od pet sati dnevno, što ih svrstava u svetski vrh „zavisnika od televizije“. Prouzrokuje se podeljeno društvo, u kome je osa podele „za“ i „protiv“ idealizovane ličnosti Aleksandra Vučića, u kojoj su oni koji su protiv portretisani kao neprijatelji Srbije i emanacija zla koja preti i državi i svakom pojedincu u njoj, a Aleksandar Vučić kao zaštitnik.

Stalna propaganda, huškanje na „neprijatelje“ i dramatizacija dešavanja, kako bi se pojavio spasilac i rešio stvar, u ljudima koji su konzumenti izazivaju osećaj nesigurnosti, otuđenosti, anksioznosti, iracionalnosti, agresije, besa i mržnje. Kod onih koji nisu konzumenti stvara ravnodušnost, povlačenje, osećaj beznađa i želju da ne budu deo toga. Sa jedne strane, naše društvo izgleda kao dva paralelna sveta koja su sve agresivnije suprostavljena jedno drugom, a sa druge strane sve više i više ljudi odlazi iz zemlje zbog toga što im pozli svaki put kada upale televizor ili prelistaju novine.

Mediji na kojima je moguće čuti mišljenje suprotsavljeno mišljenju vlasti su dostupni samo trećini građana. Dve trećine građana Srbije ima priliku da pročita ili čuje isključivo ono što vlast želi da se čuje. Vlasti nije važno da li su informacije koje šalju građanima istinite ili lažne, važno je jedino da njima idu u prilog. Na taj način se obezbeđuje podrška vladajućoj partiji, bazirana na neprekidnoj propagandi. Budući da se običan građanin ne pita mnogo i da je okružen i zarobljen u propagandi vlasti, osećaj nemoći i bespomoćnosti su neizbežni. Takva osećanja najčešće rezultiraju ravnodušnošću, predajom i razočarenjem čime se, zatim, lako pribegava stavu „svi su isti“. Svi su isti je stav koji, s obzirom na to da običnog građanina usmerava ka pasivnosti i odustajanju, odgovara samo vlasti. Takav stav je deo medijske propagande vlasti i ima za cilj da obezbedi mirnu luku u kojoj će vlast imati odrešene ruke da neometano radi šta god poželi. Svaki građanin Srbije ima pravo da učestvuje u političkim odlukama, a uslov neophodan za donošenje slobodne odluke je sloboda medija.