Kontekst 

Položaj i prava radnika u Srbiji opterećeni su neizvesnošću izazvanom procesima globalizacije, post-socijalističke tranzicije ovog dela Evrope, kao i privatizacije praćene korupcijom i raznim sistemskim nepravilnostima. Građani, iako naviknuti na institute socijalne države poput besplatnog obrazovanja i opšte zdravstvene zaštite vrednosno su dezorijentisani. Često uzimaju zdravo za gotovo tekovine 20. veka dok se entuzijazam za njihovo očuvanje i unapređenje hladi i prepušta zubu vremena. Savremene neoliberalne politike usmerene su na smanjenje obima radničkih, socijalnih i uopšte kolektivnih prava u korist jačanja pozicija moćnih pojedinaca i kompanija. Sa druge strane tendencije su u zemljama Centralne i Istočne Evrope da na vlast dolaze autokratski režimi koji suzbijaju ili ignorišu nezavisne institucije, a posebno sudstvo kao garanta pravne države. 

U uslovima pravne, demokratske i ideološke zamagljenosti u Srbiji, zemlje višestruko opterećene istorijskim procesima i procesima integracija, položaj radnika je van fokusa medija i institucija. Radnici, izuzetno brojni po apsolutnim brojevima (2,2 miliona u drugom kvartalu 2020. prema Republičkom zavodu za statistiku) faktički su jedna ukupno gledano fragmentirana ranjiva grupa. Dok su mediji i institucije usmereni na praćenje i unapređivanje položaja grupa sa otežanim pristupom institucijama, obrazovanju, tržištu rada, ostvarivanju različitih prava, mnogi od onih koji proizvode vrednost ili čak rade u državnom aparatu, bore se da svoja prava sa papira pretoče u realnost. Značajan je na primer raskorak između garantovanih najmanje 20 radnih dana godišnjeg odmora za zaposlene u malim i srednjim preduzećima i realizovanih obično 10-ak, kao što je i ogroman zaostatak u najrizičnijim delatnostima po poštovanju propisa o bezbednosti i zdravlju na radu. U zemlji koja je nekada ponosno baštinila samoupravni socijalizam radnik je danas lako zamenljiv te nije preporučljivo previše insistirati na poštovanju propisa. Krilaticu sindikalne borbe za prava radnika iz 19. veka, formulu 8+8+8 (8 sati rada – 8 sati sna – 8 sati slobodnog vremena), zamenila je sindikalna formula 21. veka “dostojanstven rad = dostojanstven život” sa ciljem da niko ne bude ostavljen na cedilu.

Stanje

Radno-pravni propisi značajno su restriktivniji sa svakim talasom promena. Izmene Zakona o radu iz jula 2014. godine donele su lakše otpuštanje radnika, pojeftinjenje radne snage (procena – za oko 3%), značajno umanjenje zaštite sindikalnih predstavnika. Obrazloženja su govorila da će izmene relaksirati uslove za zapošljavanje novih radnika, međutim trajno narušena prava i sistem radnih odnosa su pretrpeli veću štetu nego što je ostvarena (materijalna) korist poslodavaca i obezbeđen podsticaj kvalitetnom zapošljavanju. Tas na vagi moći je značajno pretegao na stranu kompanija, i to više stranih nego domaćih privrednika. 

Značajan izvor suštinskog narušavanja prava radnika je dugogodišnja visoka nezaposlenost u Srbiji i nepovoljna struktura privrede. Tranzicioni gubitnici, žene, Romi, stariji radnici, imigranti, nekvalifikovani radnici, mladi kao posebno ranjiva grupa, i mnogi drugi predstavljaju neiscrpan rezervoar gladnih za poslom i spremnih na sve. Različiti fleksibilni nesigurni oblici rada i rada na crno za jedne su prvo sticanje radnog iskustva po izlasku na tržište rada, za druge su privremeno rešenje “dok ne nađu nešto bolje”, ali za većinu surova realnost iz koje se teško mogu izbaviti. Kao najnoviju meru države za pomoć nezaposlenim mladima promoviše se program “Moja prva plata” kojim se praktično izvodi 10.000 mladih na tržište rada pod veoma lošim uslovima (rad za naknadu nižu od minimalne zarade, bez statusa osiguranja i bez prava iz radnog odnosa). Agencije za privremeno zapošljavanje poslodavcima-korisnicima nude radnike na dan, nedelju, par meseci pa i duže i to bez preterane administracije i suvišnih obaveza osim plaćanja puke radne snage. Koliko je licemerno radnike angažovane preko ovih agencija prikazati kao “zaposlene” sa jednakim uslovima i pravima kao stalno zaposlenih radnika u preduzeću-korisniku (a što je bila namera predmetnog Zakona), pokazala je pandemija virusa korona. Naime i preduzeća koja su tokom epidemije raskinula ugovore o angažovanju stotina agencijskih radnika kvalifikovala su se za pakete državne finansijske pomoći ukoliko broj (sopstvenih) zaposlenih nisu smanjila za više od 10%. 

Akteri

Tradicionalne organizacije koje štite prava radnika – sindikati, izgubili su deo moći i svojih funkcija slabljenjem i usitnjavanjem proizvodnih privrednih grana i privatizacionim procesima u kojima je mnogo radnika izgubilo posao. Ipak, svojim organizovanošću, neposrednim uvidima u položaj radnika i sa odgovornošću koju nosi uloga socijalnog partnera imaju jedinstvenu poziciju poslednjeg bedema odbrane. 

Za prava radnika zalažu se i nezavisne institucije – zaštitnik građana i poverenik za zaštitu ravnopravnosti u okviru svojih nadležnosti. Na njihovoj zaštiti deluju i građanski pokreti obično na lokalnom nivou, organizacije civilnog društva najčešće socijalno-ekonomskog usmerenja i levičarske snage mahom na marginama stranačkog delovanja. Deo tih napora podržavaju i različite strane organizacije i fondacije koje radnička prava oživljavaju kroz sistemska demokratska načela i pomažu njihovu operacionalizaciju kao i povezivanje aktera.

Perspektiva

Kao alternativa sadašnjem stanju mogla bi se razmotriti ‘samopomoć’, sve popularniji pristup u psihologiji koji upućuje na oslanjanje pojedinca na sopstvene snage. Međutim radna prava su među osnovnim i temeljnim ljudskim pravima čije narušavanje ozbiljno ugrožava osnovnu fizičku egzistenciju kao i psihički integritet. Gotovo je neizvodivo za pojedinačnog radnika da finansijski i stručno samostalno iznese sudske radne sporove, gde je pak uloga sindikata nezamenljiva. Sindikati su i jedini oblici organizovanja radnika sa ulogom kolektivnog pregovaranja, oblasti u kojoj suštinski dolazi do izražaja razlika između radnika i zaposlenog. Naime po Zakonu o radu u Srbiji samo se zaposleni mogu sindikalno organizovati i udruživati, dok radnici nemaju to pravo. Ipak, snaga i brojnost udruženih zaposlenih u sindikate može se kroz kolektivne ugovore (u preduzeću ili delatnosti) itekako pozitivno odraziti na prava radnika, što povratno jača i položaj sindikalnih članova. 

Zbog tog kapaciteta za učešće u socijalnom dijalogu, sindikati imaju potencijal da budu i stožeri šireg, društvenog dijaloga. Prava radnika u novim atipičnim formama rada bez punog, ili bez ikakvog obima osiguranja (penzionog, zdravstvenog, socijalnog) kod radnika na crno/sivo, frilensera, radnika angažovanih preko digitalnih platformi i raznih prekarnih oblika rada mogu biti prepoznata, artikulisana i zaštićena prvo kroz sindikalni rad ali zahtevaju širi front saradnje. Jedan od pravaca rešavanja bi bio konačna zamena termina zaposleni u Zakonu o radu širim a potpunijim pojmom radnik kako bi korpus radničkih prava izvirao iz statusa svakog pojedinca čiji je rad plaćen[1]. Time bi se otvorio prostor inovativnim mogućnostima za (sindikalno) udruživanje i kolektivno pregovarajne za sve radnike približavanjem nivoa prava i troškova rada za sve grupe radnika. Cilj svih borbi je da niko ne bude ostavljen na cedilu.

Tekući procesi evro-integracija snažno će usmeravati radno i socijalno zakonodavstvo u godinama ispred nas, te je domet pojedinačnih akcija organizacija za prava radnika ograničen. Dobar primer zajedničkog delovanja su izvele zainteresovane organizacije okupljene oko najvećih sindikalnih centrala, Saveza samostalnih sindikata Srbije i UGS “Nezavisnost” oko obimnih izmena Zakona o radu najavljenih 2013. godine. Iako su izmene usvojene i stupile na snagu, pokazalo se da saradnja na polju radničkih prava ima značajan potencijal i domete. Potrebno je održavati i negovati saradnju kroz organizovanje zajedničkih javnih događaja, izrade zajedničkih stavova i strategija i proširenje tema za uobličavanje zajedničkog delovanja.

I unutar ukupnog fronta za prava radnika potrebno je jačati solidarnost tako da se snažno podrže zahtevi radnika koji ne primaju redovno zarade, radnika koji ne žele da rade nedeljom pod istim uslovima kao radnim danima, radnika u obrazovanju, radnika u građevinskom i putarskom sektoru sa teškim uslovima rada, radnika u kulturi bez mogućnosti da rade, radnika u uslužnim delatnostima kojima nije dozvoljen rad, sakupljača sekundarnih sirovina i radnika na crno… Potrebna je organska i nepatvorena solidarnost u društvu koje se već decenijama dezintegriše po šavovima i iz koje se građani nezadrživo odlivaju tragajući za smislenim opstankom. 

Mogući dalji pravci delovanja su otvaranje ka pojedinačnim radnicima kroz dostupnost na društvenim mrežama ili posebnim platformama za odgovore i dvosmernu komunikaciju; neposredniji vidovi obraćanja svim građanima i kroz društvene mreže i tradicionalne medije (zakupom termina na npr. televizijskim ili radio stanicama ili atraktivnim kampanjama); lobiranje ka nacionalnom parlamentu kao donosiocu zakona; održavanje kanala komunikacije sa političkim strankama na poziciji i u opoziciji.

Srbija nije jedinstveni slučaj u kome su prava radnika značajno drugačija od prava zaposlenih, već se o tome diskutuje i u Evropskoj uniji, u Međunarodnoj organizaciji rada i na drugim nivoima