Reč tranzicija u Srbiji za veliku većinu društva nosi negativnu konotaciju. Pod tranzicijom se obično u ekonomskom rečniku podrazumeva prelazni period u transformaciji privrede od planske u slobodno tržišnu. Za većinu ljudi tranzicija je sinonim za gubitak posla, urušavanje radnih prava, pogoršavanje uslova rada i gubljenje svake sigurnosti, bez dobijanja ikakvih benefita koji su obećavani na početku ovog procesa.

Ovakva sa pravom negativna percepcija tranzicije umnogome otežava i proces pravedne enegetske tranzicije. Za razliku od privredne tranzicije koju su velikodušno prigrlili, onima koji sede na pozicijama moći pravedna energetska tranzicija nije toliko draga tema jer ne donosi još privatizacije i akumulacije bogatstva u rukama pojedinaca, već naprotiv može da dovede do demokratizacije energetskog sektora, a samim tim i društva u celosti.

Pod energetskom tranzicijom najčešće se podrazumeva proces prelaska sa ekonomije zasnovane na fosilnim gorivima, na ekonomiju baziranu na čistim i održivim izvorima energije. Kao bi ova tranzicija bila pravedna ona mora biti i socijalno osetljiva. Pravedna energetska tranzicija bi trebala da doprinese smanjenju zagađenja, manjim emisijama gasova staklene bašte, energetskoj sigurnosti, uz poštovanje i unapređenje radnih prava i preraspodelu bogatstva.

Trenutno stanje u Srbij

U Srbiji se većina energije dobija iz uglja i to u 99% slučajeva iz braon uglja, takozvanog lignita, koji se odlikuje niskom kaloričnom vrednošću, visokim sadržajem vlage i pepela. Zbog svoje specifičnosti lignit se sagoreva blizu mesta gde se i iskopava, pošto je neisplatljivo transportovati ga u velikom količinama na dužim relacijama. Dva najveća basena u kojima se u Srbiji kopa lignit su Kolubarski i Kostolački basen i većina energije koja pokreće Srbiju dolazi iz ova dva basena.

Rezerve uglja u Srbiji nisu neograničene ali čak i da jesu trebalo bi da se ide u pravcu energetske tranzicije, jer eksploatacija i proizvodnja energije iz uglja doprinosi rastu zagađenja vode, zemljišta i vazduha. Usled korišćenja uglja rastu troškovi lečenja obolelih. Da bi se eksplatisao ugalj potrebno je ponekad raseliti cela naselja, a nakon što se iscrpu sve količine ovog energenta sa nekog prostora iza mašina koje odlaze ostaje pejzaž nalik onom na mesecu. Uz sve ovo prema podacima elektroprivrede Srbije iz godine u godinu se smanjuje broj radnika u ovom sektoru, usled rasta produktivnosti ali i drugih faktora koji utiču da sve više radnika gubi svoje poslove u ovoj oblasti. Takođe je primećen rast broja zaposlenih preko nestandardnih ugovor, čime se značajno umanjuju njihova prava i mogućnost organizovanja.

Ostatak energije koja se proizvede u Srbiji dolazi iz različitih izvora: od nafte i gasa, preko drveta i hidroenergije, do energije iz sunca i vetra.

Nafta i gas čine zbirno oko 13% ukupno proizvedene primarne energije u Srbiji. Ovi energenti malo manje su ekološki štetni od uglja, ali Srbija oskudeva njima pa većina dolazi iz uvoza. Nafta se uvozi uglavnom sa Bliskog istoka, dok prirodni gas iz Rusije. Cena i dostupnost ovih energenata u direktnoj je vezi sa političkom situacijom koja je u poslednjih desetak godina prilično napeta pa je i oslanjanje na ove energente neizvesno.

Tek naknon uglja, nafte i prirodnog gasa na red dolaze takozvani obnovljivi izvori energije. Tu je pre svega ogrevno drvo, koje se smatra obnovljivim izvorom energije, ali ako se šumama loše gazduje može lako da nestane. A samo korišćenje ogrevnog drveta je odraz siromaštva, jer se tek 18% iskoristi u toplanama, a ostatak često u vidu sirovog drveta u individualnim ložištima.

Kada se dođe do energije iz vode, vetra iz sunca važno je napomenuti da su ubedljivo najveći proizvođači energije velike hidroelektrane napravljene u doba SFRJ, i da je potencijal za izgradnju novih velikih hidroelektrana ograničen.

Da bi podstakla proizvodnju energije iz obnovljivih izvora Republika Srbija se odlučila za davanje statusa povlašćenog proizvođača onima koji proizvode energiju na ovakav način. Status povlašćenog proizvođača donosi zagarantovnu subvencionisanu cenu i otkup energije. Ovakav zagarantovnai profit privukao je različite sumljive “investitore” i doprineo bumu izgradnje malih hidroelektrana. Male i mini hidroelektrane značajno utiču na kvalite životne sredine i života ljudi koji žive pored reka na kojim se one grade, a pri tome mogu da proizvedu jako male količine energije. Zbog svih problema koje donose male i mini hidroelektrane one ne bi trebale da se smatraju obnovljivim i održivim izvorom energije.

U prethodnih par godina otvoreno je više vetro parkova u Vojvodini, rast proizvodnje energije iz vetra takođe je uslovljen subvencijama, samo što se ovi vetro parkovi grade od novca koji većinom dolazi iz inostranstva za razliku od MHE koje grade uglavnom domaći tajkuni blisko povezani sa vladajućim političkim strukturama. Jedan od problema povezanih sa vetroparkovima je i to što se gotovo svi materijali, oprema i znanje uvoze, dok se ne razvija domaće znanje i privreda da se uključi u ove poslove.

I na kraju ostaje energija sunca koja je najmanje iskorišćena a koja ima možda i najveći potencijal za individualnu i zadrugarsku upotrebu.

Kako do pravedne energetske tranzicije?

Energetska tranzicija će morati da se desi pre ili kasnije, jednostavno jer je količina fosilnih goriva koja se može eksploatisati limitiran resurs, plus da bi barem malo ublažili klimatske promene potrebno je da se ne izvadi sva nafta iz zemlje, kao i da se ne spali sav ugalj koji se milionima godina formirao u zemljinoj kori.

Kada se desi energetska tranzicija, pitanje je da li će ona biti pravedna i socijalno osetljiva ili će kao ekonomska tranzicija iznedriti par pobednika i većinu gubitnika, stvar je strateškog opredeljenja i političke volje.

Da bi se obezbedio dostojanstven život i nakon što se prestane sa eksploatacijom uglja, potreno je već sada razmišljati. Neophodno je doneti na državnom nivou strateška dokumenta i njima trasirati put buduće pravedne energetske tranzicije. Ali ova dokumenta ne trebaju da budu pisana od strane par “eksperata” ili prepisana od drugih država. Kako bi strateška dokumenta bila delotvorna neophodno je uključivanje svih zainteresovanih strana, a pre svega predstavnike građana i radnika u energetici.

Na nivou Evrope pravedna enegetska tranzicija je odavno na agendama sindikata. Sindikati se uključuju u energetske i klimatske pregovore kako bi zaštitili prava radnika i obezbedili da se izvrši redistribucija bogatstva. U Srbiji ova tema još uvek nije na spisku prioriteta sindikata ali bi morala uskoro da se nađe, i da sindikati počno otvoreno da zagovaraju u suprotnom se može desiti da za par desetina godina Lazarevac, Obrenovac, Kostolac budu najsiromašnije i najzagađenije opštine u Srbiji.

Energetska tranzicija i obnovljivi izvori energije donose i veliku mogućnost za demokratizaciju ovog sektora. Kako cene padaju postaje sve dostupniji građanima i građankama da instaliraju solarne panele na svoje krovove, a udruživanjem bi mogle da se formiraju energetske zadruge. Energetske zadruge povezane sa obnovljivim izvorima energije čest su primer širom Evrope, dok su u Srbiji prava retkost.

Ukoliko se želi izbeći da energetska tranzicija bude isto poimana kao i privredna tranzicija, potrebno je napraviti širi front koji će se boriti za čistu i održivu energiju u vlasništvu građana, koja doprinosi društvenoj redistribuciji i decentralizaciji.